Search
 
 

Display results as :
 


Rechercher Advanced Search

Search
 
 

Display results as :
 


Rechercher Advanced Search

December 2016
MonTueWedThuFriSatSun
   1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728293031 

Calendar Calendar

Affiliates
free forum


A Vojislav Koštunica, zamislite, ne da ništa. Navalio čovek Srbija pa Srbija.

View previous topic View next topic Go down

A Vojislav Koštunica, zamislite, ne da ništa. Navalio čovek Srbija pa Srbija.

Post  VojaJo on Wed Sep 14, 2011 10:51 am

Dokle tako, Koštunice!

SEPTEMBAR 12, 2011 AT 12:35
Piše Milorad Vučelić

Zaludu ogroman trud.
Uzalud pretražujemo sve Vikiliksove tajne depeše. Nijedne jedine lepe reči o Vojislavu Koštunici. Niko u američkoj i drugim zapadnim ambasadama da ga pohvali. Svi su srpski političari tu, svi cinkare, izvinjavaju se, obećavaju, zaklinju na vernost američkom ambasadoru, izdaju sve što se može izdati, mole i kume, nude se, podnose izveštaje, ulaguju kao zadnji bednici, što i jesu, uvijaju i prenemažu, i za sve njih američki, francuski, nemački i britanski ambasadori imaju po neku lepu reč, odaju im priznanje, ili ih bar onako s prezirom razumeju, jedino o Koštunici ama baš ništa dobro ne kažu. Jedino o njemu i o srpskom narodu nijedne jedine lepe reči.
Znamo veliki broj srpskih političara koji su išli na specijalne i ubrzane tečajeve engleskog jezika samo da bi mogli bolje da poslušaju, špijaju svoju zemlju i da to rade bez prisustva svedoka, onako vazelinski intimno i toplo u četiri oka. Pomislimo stoga da nije možda u pitanju jezička barijera, pa se strani službenici i Voja dobro ne razumeju, ili se mnogo toga u njihovim razgovorima izgubilo u prevodu, ali to odmah otpada kao objašnjenje jer je poznato da lider DSS-a poznaje i dobro govori svetske jezike.
Možda bi mi Koštunicu i mogli opravdati da sa svim tim stranim državnicima i ministrima nije ni kontaktirao, pa zato nije imao ni priliku da se istakne i proslavi. Ali opšte je i javno poznato koliko se on s njima zvanično sretao i u koliko je sve pregovora učestvovao. Dakle, nije da on nije imao prilike da se istakne i nije da mu oni nisu pružili šansu da se nekim izdajstvom proslavi, i to mnogo više nego svim drugim našim političarima. Ali Koštunica ne iskoristi ni jednu jedinu. Ni jednu jedinu šansu! Već bi ga ako ni zbog čega dugog zbog toga trebalo smeniti.
Hajde da mu pređemo preko toga što je sve u vezi sa odbranom Kosova i Metohije, donošenja i poštovanja Ustava Srbije, odnosa sa Republikom Srpskom, zaštiti teritorijalnog integriteta Srbije i raznih drugih stvari javno govorio, ali kako da mu oprostimo što je sve to isto, i to od reči do reči, ponavljao i u razgovorima sa strancima koji objavljuju tajne depeše Vikiliksa! Američkom specijalnom izaslaniku Franku Vizneru Koštunica saopštava: „Nećemo samo na rečima odbiti kosovsku nezavisnost; mi ćemo i delovati“. Ameriknaci konstatuju da je „Koštunica očigledno spreman da se protiv gubitka Kosova bori do kraja“.
Na taj način Koštunica je potpuno obesmislio tajne razgovore uopšte. Kako je taj čovek samo nepristojan. Pitaju ga lepo i učtivo Amerikanci šta je to i o čemu pre dva dana razgovarao oko Kosova sa Tadićem, a on se pravi da ih i ne čuje. I onda ti isti fini ljudi moraju, kako sami kažu, da sačekaju da im sve to potanko kao pristojan čovek i saradnik ispriča Tadić: „U narednim danima tražićemo izveštaj od Tadića…“ (Pročitajte tekst Nikole Vrzića „Tadićev kraj kosovske igre“ u ovom broju „Pečata“).
Ne možemo da se ne upitamo, kada je o Koštunici reč, šta je uopšte sa tim čovekom? Zašto on štrči, zašto se on toliko ne uklapa u srpski politički život koji je tako verno i slikovito opisan u tajnim američkim depešama? Sada se lepo vidi zašto Koštunicu javno i očigledno s pravom optužuju da je neaktivan. Ne obigrava, ne mlati i ne dreždi po stranim ambasadama svaki bogovetni dan. A upravo od toga je prevashodno sastavljen rad naših političara. Iskreno izdaju državu i narod u ambasadi ili na nekom ručkiću ili večerici sa nekim stranim službenikom. A onda slede časovi laganja naroda na stranačkim konferencijama za novinare i po medijima. I, naravno, još veće lažinjanje naroda na terenu. Dodamo li tome muke sa izazovima i odazivima na, recimo, ženske čari američke otpravnice poslova Dženifer Braš, kojima je, priznajem, gotovo nemoguće odoleti ovaj veliki aktivizam naših stranačkih lidera odista zadivljuje i izaziva divljenje koje se graniči sa neopisanim gađenjem.
Nijedan navod iz Vikiliksovih depeša naši političari ne demantuju. Ne smeju ni da pisnu. Ni da zucnu. Sve ove kofe najgoreg izmeta kojima su zasuti ni ne pokušavaju da maknu s lica i obraza. Ni toliko ne smeju. Čak se stiče utisak da sa nekom gotovo putenom podatnošću ova znamenja nose na vrh glave. Eventualno se međusobno pomalo kleveću, ali onoga koji im se pomokrio na glavu ni da pomenu. Izvesno pravo na ispravku imaju samo oni koji su već odavno i potpuno zavedeni u rubrikama profesionalno angažovanih špijuna, da bi ih gazde za budućnost sačuvali a trenutno prikrili.
Što se, u svetlu američkih Vikiliksovih depeša, laganja naroda od strane naših političara tiče, najbolje je ispričati zgodu iz jednog grada iz srca Šumadije koja se dogodila ovih dana. Glavni junak je jedan glasoviti i nadaleko čuveni i priznati lažov koji je u susretu sa jednim našim političarem javno izjavio: „Ja sam, priznajem, imao običaj da lažem. Ali kada tebe čujem svaka mi se moja laž zgadi i dođe mi da pljunem na nju“.
Koliko su stvari sa Koštunicom daleko i predaleko otišle govori i podatak o tome da mu je jedan strani državnik objašnjavao kako da neku nepodopštinu, koju treba da učini protiv svoje države, što bezbolnije i pokvarenije javno objasni narodu. Kako da slaže narod. Lepo čovek nudio pomoć, trudio se i obrazlagao. I na svu tu predusretljivost kažu da mu je Koštunica rekao: „Kako da uveravam svoj narod u nešto u šta sam nisam uveren i što svakako neću uraditi“! Zamislite dokle to ide. Ovo je, jednostvano rečeno, neoprostivo. Šta je taj strani državnik uopšte mislio o nama zbog ovakve Koštuničine nezahvalnosti.
Da je taj Koštunica makar tajno u nekoj ambasadi podržao pedere i gej paradu. Što negde ne prećuta da je protiv NATO-a. Džaba je njemu što je prevodio „Federalističke spise“ i što je još sedamdesetih godina prošlog veka pisao o Tokvilu, kada nije razumeo da su pederi duhovna a NATO bezbednosna vrednost Zapada. Ništa ovog čoveka nije moglo naterati da Amerikancima kaže bar jednu jedinu reč protiv Srbije i srpskog naroda. Neće pa neće, ni u četiri oka u nekoj ambasadi da pohvali NATO i pljucne na svoj narod i svoju zemlju.
Kakav je to uopšte Koštunica čovek, koji bi da vodi Srbiju, a ne prezire je i ne zaklinje se Amerikancima da će je izdati čim bude mogao, i čim njima bude trebalo?
Naši političari se prosto utrkuju u tome šta će kome dati. Jedino o čemu brinu je da to bude skriveno od naroda i diskretno uz obilje lagarija i prevare, a pogotovo u vreme pred i oko izbora. Tada naši političari zajedno sa ambasadorima i briselskim činovnicima pevuše pesmicu iz „Kuma“: „Govori tiše, jer mogli bi nas čuti“! Ne pitaju oni šta košta njihov opstanak na vlasti. Bez po reči oni daju Kosovo, ne prave pitanje oko Vojvodine, Sandžak i Raška su uveliko u darovnom opticaju. Kad im neko pomene kandidaturu za EU, oni prosto polude i ne pitaju šta to i koliko košta. Omiljena uzrečica jednog od takvih je, a posebno kada se malo razgali: „Kad je beg bio cicija“. Onako pijan i raspojasan misli da je s Turcima. Ne zna bednik šta kome više daje i šta kome nudi.
A Vojislav Koštunica, zamislite, ne da ništa. Ni da čuje da prepusti neki zaseok, ustupi neku adu na Dunavu, preda neki administrativni prelaz, a kamoli Kosovo ili Vojvodinu. Neće pa neće!
Probali su pesnici, posredno, da ga malo primire pa su mu sa poučnom borbenom rezignacijom utešno poručivali: „Sila uzme zemlje i gradove / Kamol nama brnjak uzet neće“.

Ali ne vredi, pa ne vredi. Ne da čovek ništa. Ni tajno ni javno. Ni na srpskom ni na engleskom. Ni sa prevodom ni bez prevoda. Navalio čovek Srbija pa Srbija. Srbija pa Srbija!
Mogli bi Vojislava Koštunicu još kritikovati. Spisak primedbi na njegovo ponašanje i politiku teško da se može iscrpeti. Potrudili bi smo se mi, ali znamo da ne vredi. On se ne da popraviti. Osnovano se pitamo: Dokle tako, Koštunice?!
I takav će bez preporuka stranih ambasada na izbore u Srbiji. U izborno takmičenje sa prekaljenim pulenima stranih službi i ambasada, koji će samo onako uzgred i pomalo pogledavati i na svoj narod. I lagati, lagati, lagati… Njihove oči i pogled pun žudnje biće uperene u Zagreb, Ljubljanu, Sarajevo, Prištinu i Istanbul, i preko njih, i samo preko njih mogu možda ugledati prikaze Brisela i Vašingtona.
Pred nama će pored ovih razrokih biti i Koštunica ponovo sa nekadašnjim pitanjem „Ko sme da vas pogleda u oči?“.
On nas ovakav kakav je sme. A hoćemo li mi šta i koliko smeti?

VojaJo
Guest


Back to top Go down

View previous topic View next topic Back to top


 
Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum